24. O JEDNOVREMENOSTI I RELATIVNOSTI DUŽINA I INTERVALA VREMENA
 
   Glavni predmet rasprave Specijalne teorije relativnosti su tri pojma i to: jednovremenost, relativnost dužina i relativnost intervala vremena. Sa definisanjem i objašnjenjem tih pojmova Ajnštajn je i započeo svoj rad na Teoriji relativnosti. Naime, oni su definisani i objašnjeni već u prvom i drugom poglavlju njegovog prvog rada u toj oblasti [2].
   Relativistički način tretiranja vremena, jednovremenosti i prostora predmet je mnogih rasprava i to čak i u različitim naučnim oblastima počevši od fizike pa do filozofije.
 
24.1 Ajnštajnovo određivanje jednovremenosti, relativnosti dužina i intervala vremena
 
   S obrzirom na važnost navedenih pojmova i originalnost tretiranja istih, neophodno je da sam čitalac bude upoznat sa Ajnštajnovim izlaganjem. Zbog toga ćemo u celini citirati oba poglavlja iz njegovog prvog rada o relativnosti, a zatim u vezi citiranog dati komentar.
   Citat "§1 Određivanje jednovremenosti
   Neka imamo koordinatni sistem u kojem važe jednačine Njutnove mehanike. Za razliku od kasnije uvedenih koordinatnih sistema i radi definisanja terminologije nazovimo ovaj koordinatni sistem "nepokretni sistem".
   Ako se neka materijalna tačka nalazi u miru u odnosu na ovaj koordinatni sistem, onda njen položaj u odnosu na njega može biti određen metodama Euklidove geometrije pomoću čvrstih rezmernika i izražen u Dekartovim koordinatma.
   Želeći da opišemo kretanje neke materijalne tačke, mi zadajemo vrednosti njenih koordinata u funkciji vremena. Pri tome treba imati u vidu da takav matematički opis ima fizičkog smisla samo tada, kada je prethodno razjašnjeno šta se tu podrazumeva pod pojmom "vreme". Mi treba da obratimo pažnju na to da se sva naša rasuđivanja, u kojima vreme igra neku ulogu, uvek javljaju rasuđivanja o jednovremenosti događaja. Ako, na primer, ja kažem: "Taj voz dolazi ovde u 7 časova." To, na primer znači sledeće: "Pokazivanje male kazaljke mojeg časovnika na 7 časova i dolazak voza su jednovremeni događaji." [Ovde se neće razmatrati netačnost, sadržana u pojmu jednovremenosti dva događaja nastalih (približno) u tom istom mestu, koja treba da bude savladana takođe pomoću neke apstrakcije.]
   Može se pokazati, da sve teškoće u vezi sa određivanjem "vremena" mogu biti savladane tako što ću umesto reči "vreme" pisati "položaj male kazaljke mojih časovnika". Takva odluka stvarno je dovoljna jedino u slučaju kada određujemo vreme za to samo mesto u kojem se baš nalaze časovnici. Međutim, ta odluka je već nedovoljna kada treba da povežemo, po vremenu, jedan sa drugim niz događaja, koji protiču u različitim mestima, ili što se svodi na isto, kada treba ustanoviti vreme za te događaje, koji nastaju u mestima udaljenim od časovnika.
   Želeći da odredimo vreme događaja, mogli bi naravno, da se zadovoljimo time, što bi naterali nekog posmatrača, koji se sa časovnikom nalazi u koordinatnom početku, da sravnjuje odgovarajuće položaje kazaljki časovnika sa svakim svetlosnim signalom, koji ide ka njemu kroz vakuum obaveštavajući ga o registrovanom događaju. Međutim, takvo sravnjivanje vezano je sa teškoćama, koje su nam poznate iz opita. Naime, ono neće biti nezavisno od mesta gde se nalazi posmatrač sa časovnikom. Mi ćemo doći do daleko praktičnijeg određivanja putem sledećih rasuđivanja.
   Ako je u tački prostora postavljen časovnik, to posmatrač, koji se nalazi u tački , može utvrđivati vreme događaja u neposrednoj blizini od putem jednovremenog posmatranja tih događaja i položaja kazaljki sata. Ako u drugoj tački prostora takođe postoji časovnik (mi dodajemo: "Isti takav časovnik kao u tački ") to je u neposrednoj blizini od takođe moguća ocena vremena događaja od strane posmatrača koji se nalazi u . Međutim, nemoguće je bez daljih pretpostavki upoređivati po vremenu neki događaj u sa događajem u . Za sada mi ćemo odrediti samo "" - vreme" i " - vreme", no ne i opšte "vreme" za i . Poslednje je moguće utvrditi uvodeći definiciju da je "vreme" neophodno za prolazak svetlosti iz u jednako "vremenu" potrebnom za prolazak svetlosti iz u . Neka u trenutku po "" - vremenu" zrak svetlosti izlazi iz ka , reflektuje se u momentu po " - vremenu" od ka i vraća se nazad u u momentu po " - vremenu". Časovnik u i će ići, saglasno definiciji, sinhrono ako je

(24.1)

Mi smatramo da se to određivanje sinhronosti može dati na neprotivrečan način i pri tom za proizvoljan broj tački i da su istinita sledeća tvrđenja.
   1) Ako časovnik u ide sinhrono sa časovnikom u , onda i časovnik u ide sinhrono sa časovnikom u .
   2) Ako časovnik u ide sinhrono sa časovnikom u , kao i sa časovnikom u , to i časovnici u i idu sinhrono u odnosu jedan na drugi.
   Na taj način, koristeći neke (mislene) fizičke eksperimente, mi smo ustanovili šta treba podrazumevati pod sinhrono idućim časovnicima, koji miraju na različitim mestima i blagodareći tome, očigledno postigli definiciju pojmova: "jednovremenost" i "vreme". "Vreme" događaja - to je jednovremeno sa događajem pokazivanje časovnika u miru, koji se nalaze na mestu događaja i koji idu sinhrono sa nekim određenim časovnicima u miru.
   Saglasno opitu mi ćemo takođe staviti da je veličina

(24.2)

univerzalna konstanta (brzina svetlosti u vakuumu).
   S obzirom da smo vreme odredili pomoću časovnika koji miruje, u sistemu koji miruje, to ćemo vreme koje pripada sistemu u miru nazvati "vreme u sistemu koji miruje".
   §2 O relativnosti dužina i intervala vremena
   Dalje razmišljanje oslanja se na princip relativnosti i na princip konstantnosti brzine svetlosti. Mi formulišemo oba principa na sledeći način.
   1) Zakoni po kojima se menjanju stanja fizičkih sistema, ne zavise od toga na koji se od dva sistema, koji se relativno jedan u odnosu na drugi kreću ravnomerno i pravolinijski, te izmene stanja odnose.
   2) Svaki zrak svetlosti kreće se u "nepokretnom" sistemu koordinata sa određenom brzinom , nezavisno od toga da li taj zrak svetlosti emituje nepokretno telo ili telo koje se kreće.
   Pri tom je

pri čemu "interval vremena" treba shvatiti u smislu definicije u §1.
   Neka nam je dat čvrsti klip koji miruje i neka je njegova dužina izmerena razmernikom, koji takođe miruje. Sada zamislimo da se klipu, čija je osa usmerana po osi nepokretnog koordinatnog sistema, saopštava ravnomerno i paralelno osi postepeno kretanje (sa brzinom ) u smeru porasta vrednosti . Postavimo sada pitanja o dužini klipa u kretanju, koju mi mislimo da odredimo pomoću sledeće dve operacije.
   a) Posmatač se kreće zajedno sa navedenim razmernikom i sa merenim klipom i meri dužinu klipa neposredno putem prislanjanja razmernika, isto tako, kao kad bi se mereni klip, posmatrač i razmernik nalazili u miru.
   b) Posmatrač utvrđuje pomoću rastavljenih u nepokretnom sistemu sinhronih, u smislu §1, nepokretnih časovnika, u kojim tačkama nepokretnog sistema se nalazi početak i kraj merenog klipa u određenom vremenu . Rastojanje među te dve tačke, izmerene korišćenjem navedenog postupka, sa razmernikom u miru, je dužina koja se može označiti kao "dužina klipa".
   Saglasno principu ralativnosti, dužina određena operacijom "a", koju ćemo nazvati "dužinom klipa u sistemu koji se kreće" treba da je jednaka dužini klipa u mirovanju.
   Dužina određena operacijom "b", koju ćemo nazvati "dužinom klipa (u kretanju) u nepokretnom sistemu" mi ćemo odrediti na osnovu naših dva principa i naći ćemo da je ona različita od .
   U kinematici, koja se obično primenjuje, uzima se bez pogovora da su dužine određene pomoću dve spomenute operacije međusobno jednake ili drugim rečima da čvrsto telo, koje se kreće, u momentu u geometrijskom odnosu u potpunosti može biti zamenjeno tim istim telom kada ono miruje u određenom položaju.
   Zamislimo da su na oba kraja klipa ( i ) pričvršćeni časovnici, koji su sinhroni sa časovnicima u nepokretnom sistemu, to jest njihovo pokazivanje odgovara "vremenu u nepokretnom sistemu" u tim mestima u kojima se ti časovnici baš nalaze; prema tome ti časovnici su "sinhroni u sistemu koji miruje".
   Zamislimo dalje, da se kod svakog časovnika nalazi, krećući se s njim, posmatrač i da ti posmatrači primenjuju na oba časovnika, utvrđeni u §1, kriterijum sinhronosti hoda dva časovnika. Neka u trenutku vremena [Ovde "vreme" označava "vreme nepokretnog sistema" i zajedno s tim "položaj kazaljki časovnika u kretanju, koji se nalaze u tom mestu o kojem je reč".] izlazi zrak svetlosti iz , reflektuje se u u trenutku vremena i vraća se nazad u u trenutku vremena . Uzimajući u obzir princip o konstantnosti brzine svetlosti nalazimo

(24.3)

gde je dužina klipa, koji se kreće, izmerena u nepokretnom sistemu. Dakle, posmatrač koji se kreće zajedno sa klipom, naćiće da satovi u tačkama i ne idu sinhrono, dok bi posmatrači, koji se nalaze u nepokretnom sistemu tvrdili da su časovnici sinhroni.
   Dakle, mi vidimo da ne treba pridavati apsolutno značenje pojmu jednovremenosti. Dva događaja koji su jednovremeni, pri posmatranju iz jednog koordinatnog sistema, već se ne shvataju kao jednovremeni pri posmatranju iz sistema koji se kreće relativno datom sistemu." Kraj citata.
 
24.2 Primedbe na Ajnštajnovo određivanje jednovremenosti, relativnosti dužina i intervala vremena
 
   Iz napred citiranog teksta čitalac je mogao uočiti sledeće Ajnštajnove tvrdnje.
   Svaka tačka prostora ima svoje vreme. Ne postoji opšte vreme. Tako, na primer, tačka ima vreme , a tačka vreme . Vreme u koordinatnom sistemu koji miruje razlikuje se od vremena u sistemu koji se kreće, pa tako postoji "vreme u sistemu koji miruje" i "vreme u sistemu koji se kreće". Njegovo vreme je položaj male kazaljke na časovniku.
   Jednovremenost može da postoji samo u jednom koordinatnom sistemu, u sistemu koji miruje ili u sistemu koji se kreće. Takođe apsolutno značenje vremena ne postoji, jer događaji koji su jednovremeni pri posmatranju iz jednog sistema nisu jednovremeni pri posmatranju iz drugog sistema koji se kreće relativno datom sistemu.
   Za merenje vremena i utvrđivanje jednovremenosti događaja koristi časovnike koji sinhrono rade u sistemu koji miruje ili u sistemu koji se kreće u odnosu na sistem koji miruje. U oba sistema, po njemu, ne mogu istovremeno raditi sinhrono. Tu sinhronost časovnika u i uslovljava jednakošću vremena prolaska svetlosnog zraka od do sa vremenom prolaska tog istog zraka od do , to jest .
   Negiranje postojanja apsolutnog vremena i jednovremenosti zasniva na navodnoj nemogućnosti utvrđivanja postojanja takvog vremena i jednovremenosti. To se, u stvari, svodi na to da nešto ne postoji zato što ja ne mogu da utvrdim to postojanje, pri tome ne uzimam u obzir moje nezananje ili neopremljenost za to utvrđivanje.
   Na sledećim primerima možemo videti problem određivanja vremena i jednovremenosti.
   Neka imamo karavan čamaca kao na slici 24.1.

Slika 24.1

   Kada su čamci u miru časovnici na njima se mogu podesiti da rade sinhrono na sledeći način. Postavimo čamac tačno na sredinu i izrvšimo pucanj sa čamca . Zvuk tog pucnja će se jednovremeno čuti na čamcima i i moći će da se podese časovnici na određeno dogovoreno vreme, to jest da se sinhronizuje njihovo pokazivanje. Kada se taj karavan nalazi u kretanju očigledno možemo primeniti taj isti metod. Lađari, koji ne znaju da se čamci kreću u odnosu na vazduh, biće uvereni da su časovnike u i podesili da rade sinhrono. Međutim, kad se čamci kreću onda za signal iz tačke treba više vremena da bi dostigao čamac nego čamac , jer se čamac udaljuje od izvora zvuka, a čamac ide u susret zvuku. Ta razlika je zavisna od brzine kojom se kreće karavan čamaca. Zbog toga se sa takvim postupkom ne može izvršiti sinhronizacija časovnika kada je karavan čamaca u kretanju. Međutim, bilo bi sasvim pogrešno tvrditi da nema drugih tehničkih mogućnosti za podešavanje sinhronog rada časovnika u datom karavanu čamaca koji se kreće. Na primer, može se prvo odrediti brzina kretanja karavana, a zatim izračunati vreme rasprostiranja zvuka od čamca do čamaca i pri datom kretanju. Na osnovu tih podataka treba u smeru svakog od njih poslati zvučni signal sa čamca , koji će oni jednovremeno primati i po njima podesiti svoje časovnike. Jasno je da pri tome signal poslat u smeru treba zakasniti u odnosu na signal poslat u smeru , onoliko koliko je manje vremena potrebno da zvučni signal stigne do čamca , koji ide u susret zvuku, nego do čamca , koji se udaljuje od izvora zvuka.
   Tačnost određivanja jednovremenosti, a time i tačnost podešavanja sinhronosti rada časovnika, u prvom slučaju, kada karavan čamaca miruje, zavisiće od tačnosti određivanja rastojanja i . U drugom slučaju, kada se karavan kreće, zavisiće još i od tačnosti određivanja brzine kretanja.
   Da li su dva događaja jednovremena ili nisu ne zavisi od toga kako ih mi vidimo i da li ih uopšte vidimo. Pored toga naša ocena da li je nešto jednovremeno ili nije ne zavisi samo od našeg uočavanja trenutka dolaska zraka svetlosti sa mesta događaja, već i od našeg znanja u vezi sa događajem i mestom događaja. Tako, na primer, dva čoveka posmatraju pomoću teleskopa eksploziju neke zvezde. Jedan od njih ne zna ništa o daljini do zvezde, a drugi je astronom. Prvi će misliti da se ta eksplozija zvezde događa jednovremeno dok on posmatra tu zvezdu, dok će drugi znati da se to dogodilo u dalekoj prošlosti; možda čak pre milion godina, ukoliko je ta zvezda udaljena od nas milion svetlosnih godina. Iz ovog primera se vidi da je subjektivna ocena jednovremenosti nesigurna.
   Sa razvojem zajednica društva rasla je i potreba za zajedničkim opštim vremenom. Pračovek nije imao takvu potrebu. Njemu je bilo dovoljno vreme njegove zone kretanja oko pećine. Međutim, razvijena društva ne mogu se ni zamisliti sa tako sitno isparcelisanim vremenima.
   U principu vreme merimo tokom događanja. Na primer, za stare Egipćane taj događaj je bio izlivanje reke Nila, koje se događalo svake godine, pa su oni po tome i računali godine. Tokom vremena čovek je sve bolje definisao i merio vreme.
   Sva određivanja, kako položaja, tako i vremena, su u odnosu na nešto. Danas se na celoj zemlji merenje - računanje vremena vrši u odnosu na trenutak prolaska sunca iznad nultog uporednika. Pored toga, u odnosu na taj trenutak zemlja je podeljena na 24 časovne zone. U svakoj časovnoj zoni svi časovnici u istom trenutku u odnosu na prolazak sunca iznad nultog uporednika pokazuju unapred određeno vreme. Tako naša civilizacija ima opšte zemaljsko vreme u širem i užem smislu. Ako bi nastala potreba za opštim galaktičkim ili kosmičkim vremenom onda bi se morala pronaći mogućnost vezivanja nultog vremena za neki galaktički odnosno kosmički događaj.
   Postojanje opšteg vremena na zemlji nametnuto je potrebom za usklađivanjem aktivnosti ljudi na celoj zemlji. Služeći se tim i tako definisanim vremenom možemo, na primer, ostvariti jednovremenost dva događaja u bilo koje dve tačke na zemlji, u mirovanju ili kretanju, sa tačnošću koja je jednaka tačnosti ostvarivanja jednovremenosti dva događaja u neposrednoj blizini. Ovakve mogućnosti postoje zahvaljujući dogovorenom načinu određivanja, tj. merenja vremena, ljudskom znanju i dostignutim tehničkim mogućnostima. Kada bi određivanje jednovremenosti i merenje vremena bili tako sporni i nedokučivi kao kod Ajnštajna onda ne bi ni postojali savremeni sistemi za upravljanje na daljinu i to počevši od različitih vojnih sistema pa do sistema za kosmička istraživanja.
   Način na koji Ajnštajn tretira vreme i jednovremenost, što se tiče znanja o događajima i fizičkim procesima na kojima se bazira ocena o vremenu i jednovremenosti, niskog je nivoa, subjektivan je i tako podešen da čitalac dođe do unapred određenih pogrešnih zaključaka, koji će služiti za dalju izgradnju novih pogrešnih zaključaka. Da je to stvarno tako možemo videti u poglavlju br. 2, u kojem se razmatra relativnost dužina i intervala vremena.
   Kod izlaganja o relativnosti dužina i intervala vremena Ajnštajn koristi klip dužine , koji miruje ili se kreće konstantnom brzinom duž -ose, tako da se osa klipa poklapa sa -osom. Pored toga on koristi i razmernik sa kojim meri taj klip u miru i u kretanju. Kada je klip u miru posmatrač meri dužinu klipa prislanjajući razmernik uz klip i na taj način utvrđuje da je dužina klipa jednaka . Zatim se posmatrač sa razmernikom i klipom zajedno kreće (kao na primer u vagonu voza). Tada posmatrač u kretanju opet prislanja razmernik uz klip i opet utvrđuje da je dužina klipa jednaka dužini . Tako posmatrač nalazi da je dužina klipa u mirovanju jednaka dužini klipa u kretanju, kada merenje vrši posmatrač koji se kreće zajedno sa klipom. Drugim rečima rečeno, to znači da je dužina klipa u mirovanju jednaka dužini klipa u kretanju, kada se ta dužina meri u sistemu koji se kreće, a u kojem klip miruje.
   Treći način merenja je složeniji, jer posmatrač, koji miruje, treba da izmeri dužinu klipa koji se kreće. To je isto kao kad bi posmatrač sa nasipa pruge trebao da izmeri dužinu jednog vagona brzog voza, koji prolazi pored njega. Jasno je da u ovom slučaju ne može da izmeri dužinu tog vagona prislanjajući razmernik uz spoljni zid vagona. Zato Ajnštajn koristi drugi način merenja. Kod tog merenja on koristi svetlosne zrake i časovnike. I tu počinje velika obmana kod izgradnje Teorije relativnosti - obmana na kojoj počiva ta teorija.
   Kod ovog eksperimenta on koristi dva časovnika od kojih jedan pričvršćuje za početak klipa u tačku , a drugi za kraj klipa u tačku . U tačku postavlja još i izvor svetlosti, a u tačku ogledalo koje reflektuje svetlost natrag ka tački . Sa tako opremljenim klipom, koji je u miru, on proverava da li časovnici rade sinhrono, na način kako je to opisano u citiranom tekstu i jedančinom (24.1) o jednakosti intervala vremena

gde su i vremena koja pokazuje časovnik postavljen u tački (početak klipa), a vreme koje pokazuje časovnik postavljen u tački (čelo klipa - kraj klipa). Interval vremena je vreme koje je potrebno da zrak svetlosti poslat iz tačke stigne u tačku , a interval vremena je vreme koje je potrebno da se taj isti zrak, posle refleksije od ogledala u tački , vrati u tačku . Pošto je onda će časovnici raditi sinhrono ako je zadovoljena jednakost intervala vremena data jednačinom (24.1).
   Na taj način on utvrđuje da časovnici rade sinhrono. Na osnovu izmerenih intervala vremena i brzine svetlosti nalazi da je dužina klipa

(24.4)

   Posle tako sprovedenog podešavanja i provere sinhronosti rada časovnika i određivanja dužine klipa, on dovodi tako opremljeni klip u stanje kretanja konstantnom brzinom i ponavlja opit kojim proverava sinhronost rada časovnika.
   Šematski opis tog opita dat je na slikama 24.2.1, 24.2.2 i 24.2.3. Na slici 24.2.1 dat je početni položaj klipa, to jest stanje u trenutku kada iz tačke (početka klipa) polazi svetlosni zrak ka tački ; na slici 24.2.2 je položaj klipa u trenutku kada zrak stiže na ogledalo u tački (kraj klipa) i na slici 24.2.3 je položaj klipa u trenutnku kada reflektovan zrak od ogledala u tački stiže natrag u tačku . Početni položaj klipa dat je punim linijama; drugi položaj klipa (kada zrak stiže u tačku ) isprekidanim linijama i treći položaj (kada zrak stiže natrag u tačku ) tačkastim linijama.

Slika 24.2.1	Slika 24.2.2	Slika 24.2.3

   Kao što je slikama pokazano, zrak polazi iz tačke ka tački . Vreme (trenutak) polaska zraka iz tačke ka tački beleži posmatrač na osnovu pokazivanja časovnika u tački . Od tog trenutka svetlosni zrak se kreće ka tački . Za to vreme dok se zrak kreće brzinom ka ogledalu, kreće se u istom smeru i klip sa ogledalom brzinom tako da se ogledalo pomera napred za dužinu i stiže iz tačke u tačku . Zbog toga je zrak, da bi stigao do ogledala, morao preći put . Kao što znamo, da se klip nije kretao zrak bi prešao samo put jednak dužini . Znači, zbog kretanja klipa zrak je morao da pređe duži put, a za duži put potrebno je duže vreme, pa je

(24.5)

   Zbog toga će se razlikovati vreme dolaska zraka u tačku kad se klip ne kreće, od vremena dolaska zraka u tačku kada se klip kreće. Posmatrač će videti da je nastala razlika u vremenima dolaska zraka, a Ajnštajn će zaključiti, naravno pogrešno i verovatno namerno, da se pokazivanje časovnika promenilo zato što se, zbog kretanja, promenio "ritam tikanja" časovnika, a ne zato što se promenila dužina puta svetlosnog zraka.
   Pri povratku zraka, posle refleksije od ogledala, u tačku zrak prelazi put manji od dužine klipa jer mu početak klipa (tačka ) ide u susret brzinom , pa je

(24.6)

   Posmatrač će uočiti da se i vreme povratka zraka, prema pokazivanju časovnika u , pri kretanju klipa razlikuje od vremena povratka zraka kad se klip ne kreće. Ajnštajn zaključuje da je i ovaj sat promenio "ritam tikanja" zbog kretanja. Međutim, jasno je da su se intervali vremena promenili zbog promena dužine puta zraka, tako da je

(24.7)

a takođe i

(24.8)

   Kao što je već rečeno Ajnštajn izvodi zaključak, koji je očigledno pogrešan, da časovnici prestaju da rade sinhrono čim počinju da se kreću i da zbog toga pojmu jednovremenosti ne treba davati apsolutno značenje.
   Prethodni Ajnštajnov eksperiment sa klipom može se izvesti i korišćenjem zvuka umesto svetlosti. Međutim, u tom slučaju, pri istoj dužini i brzini kretanja klipa, neslaganje časovnika bi se povećalo za oko 10¹² puta, jer je brzina zvuka manja od brzine svetlosti za oko 10⁶ puta. Naravno, kod eksperimenta sa korišćenjem zvuka brzina kretanja klipa mora biti manja od brzine zvuka.
   Sinhronizacija rada časovnika u miru može se vršiti i kad se časovnici nalaze na velikom rastojanju, korišćenjem postupka i zahteva datog jednačinom (24.1). Prema tome i dužina klipa može biti proizvoljno velika, a da na krajevima tog klipa, koji se ne kreće, časovnici rade sinhrono.
   U Teoriji relativnosti se tvrdi da nesinhroni rad sinhronizovanih u miru časovnika nastaje zbog kretanja časovnika. Međutim, nigde se ne spominje da je ta nesinhronost takođe i funckija dužine klipa, odnosno rastojanja časovnika. Nesinhronost se smanjuje sa smanjenjem dužine klipa, pa tako časovnici, koji se nalaze jedan uz drugog "tikaju u istom ritmu", to jest rade sinhrono, nezavisno od toga koliko se brzo kreću. Zašto je to tako, jasno je iz objašnjenja koje je dato uz slike 24.2.1, 24.2.2 i 24.2.3, a koje se svodi na to da je nesinhronost utoliko veća ukoliko je rastojanje časovnika veće, jer svetlost treba da pređe ne samo rastojanje već i dodatno rastojanje , za koje se klip pomeri dok svetlost pređe put jednak dužini . Taj pomeraj srazmeran je dužini i brzini kretanja klipa.
   Napred dato objašnjenje uzroka različitog vremena prolaska zraka svetlosti duž klipa, kada je klip u miru i kada se kreće, bazira se na stvarnom stanju i nije u saglasnosti sa Teorijom relativnosti. Ajnštajnovo izlaganje o sinhronosti rada časovnika u miru i u kretanju takođe nije u saglasnosti sa tom teorijom. Onsovni princip Teorije relativnosti je princip konstantnosti brzine svetlosti po kojem je brzina svetlosti ista u oba sistema i . Pored toga, prema toj teoriji dužina klipa je ista u svim sistemima u kojim klip miruje. Prema tome ako su izvor svetlosti, ogledalo i časovnici pričvršćeni na krajeve klipa, kako to Ajnštajn opisuje u §2 napred citiranog rada, onda bi po Teoriji relativnosti morala biti ista vrememna prolaska zraka svetlosti od početka do kraja klipa i natrag bilo da klip miruje u sistemu ili da se kreće zajedno sa sistemom . U oba slučaja, po toj teoriji, brzina svetlosti u odnosu na klip je ista, a dužina klipa je takođe ista, jer klip miruje u sistemu u kojem se merenje, tj. opit vrši. Zbog toga posmatrač koji se kreće sa klipom, ne bi mogao uočiti promenu vremena prolaska zraka duž klipa i ne bi mogao zaključiti da časovnici u kretanju ne "tikaju u istom ritmu" sa istim takvim časovnicima u miru. U stvarnosti časovnici će "tikati u istom ritmu", ali će pokazivati različita vremena prolaska zraka svetlosti duž klipa iz razloga koji je objašnjen ranije posredstvom slika 24.2.1, 24.2.2 i 24.2.3.
   Iz napred iznetog proizilazi da je Ajnštajnovo tvrđenje, da sinhronizovani časovnici u miru gube tu sinhronost u kretanju, bez ikakve osnove i da se fizički proces u navedenom misaonom eksperimentu sa klipom i časovnikom u kretanju, pogrešno analizira i tumači sa ciljem da se čitalac dovede u zabludu da prihvati i tvrđenje da se i vreme i dužina menjaju samo zbog kretanja.
   U citiranom tekstu u §2, kod ocene sinhronosti rada časovnika, Ajnštajn kaže: "Uzimajući u obzir princip konstantnosti brzine svetlosti, nalazimo

(24.3)