ЧАСОПИС УЧЕНИКА МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ "БЕОГРАД"
КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ – ПРОБЛЕМИ У НАСТАВИ
Вековима траје неправедно запостављање књижевности за децу. И као што је неко давно прогласио да је трагедија виша, а комедија нижа драмска врста, тако је и књижевност за децу проглашена небитном, неозбиљном и ништавном. И кад такав став имају књижевни критичари, како старијим тинејџерима показати лепоту и важност ове специфичне књижевности? Не би било проблема да ти данашњи тинејџери нису сутрашњи васпитачи који ће у вртићима водити рачуна о «неким новим клинцима» и бити кључни фактор у формирању говорне културе тих малишана.
У прошлом испитном року за ванредне ученике запањила ме чињеница да је тек неколико кандидата, који већ раде у вртићима, умело да исприча и анализира неку причу или песму за децу. Сви одговори сводили су се на биографске и библиографске податке о писцима. А коме то треба? Да ли је детету од четири године битна информација да је Душан Радовић рођен у Нишу? И, из перспективе тог детета, шта је Ниш? Али ће то исти дете уживати у песми «Лав»! Ужитак ће бити већи ако буде имало креативног васпитача који ће од те песме направити малу позоришну представу или рецитовање пратити цртањем развијајући код деце деце способност визуелизације прочитаног текста. Вредност књижевности за децу јесте баш у томе што је она мултидисциплинарна. Ниво свести детета близак је свести праисторијског човека, ма колико то некоме смешно звучало. У раном периоду цивилизације човек је имао наивну слику света и неразвијену свест о себи. Информације којима је владао и речник који је употребљавао били су веома сиромашни. Паралеле са малим дететом је очигледна за онога ко уме да види, а ономе ко то не уме, не вреди ни објашњавати. Уметност праисторијског човека била је синкретична, таква је и књижевност за децу. Она је увек ритмична, оставља простор за ритуале ( игру ), препуна је боја. То треба знати препознати! Васпитач мора да буде креативан и отворен за сопствена истраживања и за пут којим крену деца, јер тај пут може бити и најбољи. Не сме да се плаши и стиди,при чему под стидом подразумевам оно што наши ученици сматрају «бламом». И онда није блам бити неукусно одевен, пити и пушити на улици, али је блам покушати да одрецитујеш песму за децу на оригиналан, духовит и занимљив начин. Променити такав приступ је први проблем у настави књижевности за децу, а кад то успеш, на добром си путу! Када ученици схвате колико могућности им нуди свет књижевности за децу за коју су веровали да су је одавно прерасли, почињу да уважавају и писце за децу и њихова дела. Зато је најбитније књижевност за децу предавати уз низ примера и кроз подстицање ученика на креативност, па и писање за децу.Неки ће, наравно, преписати постојеће мање познате песме, али то говори о њима и њиховом карактеру, који би био другачији да су више читали кад су били деца. Ипак, ако само пет ученика схвати да може да ствара за децу, ето нама доброг кадра за вртиће, ето васпитача који ће бити прави ослонац родитељима у васпитном процесу. Васпитање није само увођење деце у ред, васпитање је и неговање и развијање дечијих потенцијала, култивисање детета од примитивног прачовека ка човеку будућности.
Књижевност за децу само је привидно неозбиљна и једноставна. Управо ту једноставност је и најтеже постићи! Имате на располагању ограничен број речи, ограничен број мотива, ограничен број симбола, а ви у томе морате да будете неограничено маштовити! Морате да водите рачуна о томе да ли дете може да прати вашу замисао, да ли разуме оно што му говорите и да, уз све то, увек шаљете и поруку одраслима, јер књижевност за децу подразумева да је мали читалац под надзором одраслог читаоца, да размењују искуства и помажу један другоме. Ова специфична грана књижевности усмерава децу и одрасле једне ка другима и одраслима чува маштовитост, а деци развија машту и помаже у одрастању. Ако и даље верујете да је то нижа књижевна врста, можда би требало да поново прочитате књиге из детињства и да потражите оно што је у њима била порука за одрасле. Схватићете да сви ми из љубави створимо свог дрвеног лутка и да му прави живот да чињеница да смо га научили да буде храбар, истинољубив, пожртвован, вредан и одан родитељима. Пинокио јесте дрвени лутак, али зар то нису и наша деца пре него што их васпитамо! И да наша деца не би била дрвеноглавци који верује у Дембелију, себична и немарна, ми морамо да им удахнемо душу. Књиге за децу могу нам помоћи у томе, зато их не одбацујмо, већ их пригрлимо оберучке.
Милена Ковачевић, проф. српског језика и књижевности
Историјат | Нови број | Редакција l Контакт
Copyright © 2007 VALETUDO. All rights reserved.