ЧАСОПИС УЧЕНИКА МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ "БЕОГРАД"
ТЕШКО ЈЕ БИТИ ЧОВЕК, ГОСПОДЕ
Оловка, папир, прошлост, садашњост, кајање, сузе, успеси, издаје, дарови, сви искрени савети, осмеси и пољупци спаковани су у кофер. Да ли је то све што ми је потребно за будућност? Хиљаду звезда пало је са неба и распрсло се у прашину мог живота. Небо се растаје од мог рамена. Кише спирају стазе посуте болом. Успела си да оштрицом мача прекинеш ланац који нас је спајао. Крваве оштрице мача пале су на под... Схватила сам: «Тешко је бити човек, Господе». Рат је завршен.
Стајем на перон и купујем карту за будућност. Где ћу да наставим? Постоји ли место које брише прошлост, где бол најбрже остари? Кажи ми пре него што одем: «Чему сад све»? Ја ноћас морам да знам. Теби је свеједно, не дотиче те ни једна гримаса бола на моме лицу. «Људско је срце чудо над чудима и није се примило у твојим грудима.» А, све си ти крива. Крива си зато што је небо изгубило боје, крива си за и за сунце које је одавно зашло! У тами мог живота једина си светлост и нота која може да ме врати у живот и да ми снагу. Снаге више немам!
И где сад да путујем, којим мостовима да прођем када си их све срушила? Којом стазом да кренем када сам свим стазама ишла држећи се са тобом за руку? Пробуди у себи оно мало људскости и буди и даље стаза мог живота, моје небо, сунце, звезде... све! Када будеш сазнала за мој нестанак схватићеш да си изгубила све! Тек ћеш се кајати!
Оставила си ме на кишној, хладној, мрачној улици. Потребна си ми! Врати се по мене, плашим се! Ране крваре и остало је још мало времена. Врати се! Увери ме да си најбоља! Није касно да ти све опростим. Крива си, али те и даље волим!
Кап по кап кише пада између нас и падаће заувек. Иако те не видим, ја знам да постојиш. И чујем твоје кораке, тихе, сасвим нечујне. Пружи ми руку сад да наставимо заједно. Буди човек!
Ти и ја још увек знамо боје неба, и знамо где Дунав љуби небо и не дозволи да за који трен будемо и сувише далеко. Пружи ми руку спаса и бићеш и даље у мојој музици нота. Имамо довољно времена да усмеримо ветрове у правом смеру и да бродови заплове. Дугине боје твој су лик!
Време пролази, све више ми је хладно, биће ми заувек хладно. То је закон висине, то је место где сунце никад не залази, где умире последњи атом моје снаге, где ће те моје срце до последњег откуцаја чекати. Моје самохрано, јадно, мало срце све слабије куца, али још увек носи особину човека који прашта. Руке ми дрхте, небо се срушило на моје груди. Где си сада? Зар ни вапај мог срца није успео да пробуди људскост у теби? Где си сад?
Оштрице мача подигле су се са пода и опет зариле у рањено тело. Бол! Тело у грчу. Сузе ми клизе низ лице. Кукавице! Устани из удобне фотеље испред камина и крени ка мени. Обуци хаљину од тила и бићеш плава вила. Крени! Откуцаји су све тиши, све је мање наде да ћеш стићи. Трчи! Успећеш! Трчи!
Огромно црно небо се отворило и почела је да пада киша. Зраци сунца пробијају се кроз ветар и зарањају у поре мог лица. Дуга на небу! Успела си. Пронашла си ме. Моје тело полако се смирује и престаје да дрхти. Мирис тамјана... Осећам мирис твоје душе. Више се не плашим, иако ми је јако хладно. Вид ми се мути. Чујем писак воза. Држи ме за руку! Звук је све снажнији, и ако воз не видим, ја знам да је близу.
Подигни ме са пода и помози ми да уђем у воз. Смести ме у последњи купе до прозора и када воз крене остани на станици све док се писак не изгуби у даљини. Схватићеш тада да је људски живот тек тренутни бљесак и што је данас стена сутра је песак. И зато воли, праштај и надај се, јер једино таква можеш бити дуга у нечијем животу, сунце, небо, киша, ветар... све!
Ивана Марковић
Историјат | Нови број | Редакција l Контакт
Copyright © 2007 VALETUDO. All rights reserved.